Зграда прве крупањске болнице је изграђена 1938. године, као тестаментарна жеља познатог београдског трговца и добротвора Николе Спасића. Болница, непријатељска команда, породилиште, дом за старе – током осам и по деценија ово здање мењало је своју намену и сведочило најразличитијим збивањима и судбинама овдашњег становништва. Као јединствен пример неоренесансног архитектонског стила у овом крају, под заштитом је државе.
Потреба за болницом у међуратном периоду у Рађевском срезу била је огромна. За ову намену Задужбина је одобрила кредит од 1.250.000 динара, а општина крупањска дала је пространо земљиште и бесплатну грађу из општинске шуме, песак и ломљен камен из општинског мајдана као и да се сва грађа превуче радном снагом из општина Среза Рађевског.
Планове за грађевину, рађене по узору болнице у Куманову, одобрени су од стране техничког одељења Дринске бановине у Сарајеву и Централног хигијенског завода, а грађевински радови поверени су Миленку Босиљчићу, предузимачу из Пожеге. Камен темељац свечано је постављен 12. јула 1934, а окупљени народ из Крупња и околине величао је име добротвора Николе Спасића, који је својим завештањем омогућио да забачени и сиромашни крај добије болницу. Због додатних инсталационих трошкова, новца за увођење централног парног грејања и обезбеђивања од плављења, Задужбина је одобрила нови кредит у вредности од 758.539 динара. Савремена зграда болнице, на огромну радост Рађеваца, отворена је 1938. године.
Само три године касније, у Другом светском рату, због опремљености и стратешке погодности, постала је упориште непријатељске војне команде. Немачка казнена експедиција, која је спалила Крупањ и стрељала сво мушко становништво затечено у граду, избацила је болеснике и уселила се у зграду, која је тако спашена.
У периоду од 1. до 3. септембра 1941. године, ова зграда била је сведок жестоке борбе за Крупањ. Заједничким снагама партизани и четници, у нападу из различитих праваца, успели су да заузму и контролишу зграду. Партизански ваљевски одред, под командом Жикице Јовановића Шпанца, напао је из правца брда Прљуге, док су четници, предвођени Владом Зечевићем и поручником Ратком Мартиновићем, деловали из правца брда Ђулим. У одбрани болнице била је 10. чета 724. пука, којом је командовао капетан Сајферт – прича историчар Младен Стефановић.
У аналима задужбине Николе Спасића, остала је забележена трагична судбина Рахеле Леви Мићић, докторке јеврејског порекла и управнице болнице. Њена стручност и посвећеност пацијентима, а затим храброст и одважност као хирурга у партизанској болници у Крупњу, кажњени су од стране окупатора.
Рахелу и њену породицу нацисти су одвели у логор у Шапцу, а затим их пребацили у страховити Бањички логор. Почетком октобра 1944. године, Рахела је заједно са четворогодишњом ћерком Вером стрељана. Овај губитак представљао је неизрециву трагедију за целу заједницу. У част њене храбрости и преданости, 2013. године откривена је плоча на Дому здравља у Крупњу са њеним именом – прича историчар.
У последњим годинама свог рада као здравствене установе, задужбина Николе Спасића функционисала је и као породилиште. Године 1981, на свега двадесетак метара одавде, отворена је новоизграђена зграда Дома здравља у Крупњу, чиме се стварају услови за ширење здравственог центра и пресељења болничких капацитета. У Домско одељење за смештај старих и пензионера у саставу Центра за социјални рад Крупањ, зграда болнице претворена је 1998. године.
За 85 година постојања задужбина Николе Спасића у Крупњу мењала је улоге, али је остала верна првобитној замисли човека који је свој живот и богатство уложио у племениту намеру да помогне онима којима је то потребно.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ КРУПЊА”.
(Текст преузет са фејсбук странице Дистрикт)