Анастасија Нака Спасић је била добротвор, хуманитарни радник, покретач, инспиратор и учесница већине значајних иницијатива за пружање помоћи у Србији, у првој половини 20. века. За живота никад није стварала хуманитарне фондове, јер се плашила да ће их национализовати, већ је народ даривала само оним што је имала.
Била је најстарије дете Стевана Лујановића, трговца, директора штедионице и почасног конзула Краљевине Србије. Анастасијина мајка је била Јелисавета Вета Лазаревић. Рођена је у Неготину, а у Оршаву се преселила код своје тетке Анастасије Теодор, која је била удата за Грка Шорђа Теодора, по занимању трговца.
Породица Лујановић била је веома имућна. Прво је живела у Вршцу, да би касније избегли у Оршаву након претње мађарских комшија да ће их, уколико остану, све убити.
Анастасија Спасић је рођена 31. децембра 1864. године у Оршави, граду који се данас налази у Румунији. Надимак Нака добила је у раном детињству.
Образовање је стекла у свом дому, јер није хтела да похађа мађарску основну школу, што је у то време била обавеза, с озбиром да је живела на територији Аустријског царства.
Родитељи су Анастасији обезбедили неколико учитеља и у потпуности је подржали у жељи да се школује од куће и да прва слова научи на свом матерњем, српском језику. У свом дому стекла је широко образовање, а научила је поред матерњег да течно говори румунски, немачки, француски и енглески језик.
Када је имала двадесет година, Анастасија се, и поред противљења породице, удала за капетана дунавске пловидбе, Адолфа Хартмана, који је био из Беча. Живела је преко лета у граду Дробета-Турну Северин, док је зиме проводила у Бечу. У браку су провели десет година и нису имали деце. Њен супруг је преминуо од запаљења плућа.
Након смрти супруга, Анастасија је отишла у Чикаго, где је живео њен ујак Михаило Лазаревић, трговац и банкар. У Сједињеним Државама се тада налазио и њен најмлађи брат Милан, који је био изузетно способан и школован човек, који се бавио шпедицијом и био заступник Лајпцишког сајма за Балкан. Анастасија се са братом око 1900. године вратила у Оршаву да живи код родитеља, где је упознала Николу Спасића, српског велетрговца, добротвора и задужбинара, који ју је након неког времена запросио. Анастасија и Никола Спасић су склопили брак у Београду, у Саборној цркви.
Никола Спасић је као и Анастасија био удовац, који се увелико бавио хуманитарним пословима. Спасићи су поред бављења хуманитарним пословима, почели са одгајањем домаћег и егзотичног биља, а у њиховој породичној кући у Кнез Михаиловој улици број. 33, имали су башту где су поред лимуновог дрвета имали мандарине, ретке трске и палме. На Топчидерском брду, данас делу Дедиња, Анастасија је око летњиковца подигла парк, са ретким растињем, чији део и данас постоји.
Са својим супругом Николом Спасићем живела је у Улици кнеза Михаила 33.
Поред свог супруга, који се већ дуго бавио хуманитарним радом, Анастасија је под утицајем мужа и прве комшинице и пријатељице Драге Љочић, развила свој хуманитарни ради.
Поред многобројних даривања Никола Спасић је, по наговору своје супруге Анастасије, закупио зграду Управе монопола, данашњу зграду Филолошког факултета у Кнез Михаиловој улици и од ње направио болницу. У згради су, поред лекара, радиле и Драга Љочић и Анастасија Спасић као главна болничарка и њени сестрићи Марија Мата Поповић и Никола Терзић.
Сва храна за рањенике и болеснике припремала се у кухињи Анастасије Спасић, и за то дело Спасићева је одликована орденом Краљевина Србије, Крстом милосрђа.
Након завршетка рата и успостављања мира у Србији, Анастасија је сав болнички материјал са лековима поклонила Црвеном крсту.
Недуго након тога, почетком Првог светског рата, када је Спасићева пружила сву неопходну помоћ, рањеним лицима, у договору са Анастасијом, Никола Спасић је свој дом у Кнез Михаиловој улици бр. 33 предао Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе.
Никола Спасић преминуо је на Крфу 1916. године, а његове посмртне остатке у Београд, пренели су Анастасија и њен брат Милан Лујановић.
Након смрти супруга, Спасићева се још више посветила хуманитарним активностима. Била је члан готово свих српских хуманитарних организација, у многима од њих чланица управе, потпредседница или председница. Истовремено је била председница Друштва „Кнегиња Љубица“, Дома ученица средњих школа, Дома инвалида Свети Ђорђе, Задужбине Николе Спасића, Друштва Насушни хлеб, а чланица управе Црвеног крста, Кола српских сестара, Друштва „Краљ Дечански и многих других.
Није сачувано много доказа о њеном хуманитарном раду у Првом светском рату, јер Спасићева своју документацију није предавала архивама, а многа документа су и спаљена, како до њих не би дошла непријатељска војска, која је националне раднике прогонила и убијала.
Поред свог рада, Спасићева је и финансијски помагала многа друштва. Велика финансијска средства издвајала је за помоћ Српској православној цркви, нарочито црквама у јужној Србији и на Косову и Метохији.
Велики пријатељ Николе Спасића, Ђорђе Вајферт, српски индустријалац и гувернер Народне банке, поклонио је земљиште Друштву београдских жена лекара где је сазидана болница за лечење жена и деце, уз помоћ жена лекара из Шкотске и Анастасије Спасић. И данас се на згради у саставу КБЦ Др Драгиша Мишовић налази табла са именима највећих дародаваца, а међу њима се налази и Анастасија Спасић.
Рад у великом броју друштава је Спасићевој одузимао доста времена, а нарочито рад у Друштву „Кнегиња Љубица“, чија је била председница и чије седиште је било у Штимљу на Косову. Одласци у Штимље били су све чешћи, а тамо је Спасићева заједно са осталим чановима Друштва „Кнегиња Љубица“, помагала деци без родитеља. Током једног од путовања ка Штимљу, Спасићева је повређена и задобила је напрснуће кука, након којег се опоравила и наставила са својим хуманитарним радом.
Након оснивања Друштва „Насушни хлеб“, 1927. године у Београду, које је обезбеђивало најсиромашнијим по једну векну хлеба дневно, Спасићева се укључила у рад тог друштва и знатно га унапредила, обезбедивши велику финансијску помоћ.
Након почетка Другог светског рата, дошавши лично у њен дом, генерал Милан Недића је Спасићевој понудио да буде председница обједињених женских хуманитарних друштава која је хтео да оснује, што је Спасићева одбила, јер је била стара, али је истакла да се неће примирити у свом хуманитарном раду, нарочито у овом ратном добу
Током Другог светског рата, Спасићева је доживела велики број трагедија. Током бомбардовања Београд, 16. априла 1944. године, погинули су јој у Француској улици бр. 11 сестричина Деса Јанковић, са четворо деце и нешто касније сестрић Мата Поповић, током дана Београдске операције. Ипак, Спасићева је имала снаге да свој хуманитарни рад настави и након губитка драгих људи.
Након закључивања Версајског споразума основано је Друштво народа, у којем је Спасићева изабрана за потпредседницу, а од 1937. године била је председница тог друштва.
Након 1944. године Спасићева је постављена на функцију председнице Уније за заштиту деце Србије, на којој је била до 1947. године, када је забрањен рад тог друштва
Анастасија Нака Спасић преминула је 13. октобра 1953. године у Београду. Сахрањена је на Топчидерском гробљу у цркви Светог Трифуна.
Једна улица и данас, на Дедињу, носи име Наке Спасић.
(Извор: Википедија)