Кнеза Михаила број 19 и Обилићев венац
број 17
Подигнута је на земљишту (плацу) површине 1.577 метара. Никола Спасић је 1910. године купио кућу у Кнез Михаиловој улици број 19, која је тада имала само партер и спрат из Кнез Михаилове, а имала је велико двориште које је излазило на Обилићев венац број 17. Кућа је грађена око 1875. године по пројекту Александра Бугарског. Пројекат доградње урадио је Никола Несторовић око 1910. године, а Никола Спасић је 1913. године на овом великом комплексу подигао ново здање које је имало партер и два спрата из Обилићевог венца број 17 и са делом према улици Кнеза Михаила било повезано бочним крилима, тако да је добијен тзв «Спасићев пасаж», који је имао капије и био покривен стакленом куполом.
Кнеза Михаила број 33 и Ђуре Јакшића број
1
Зграду је подигао трговац Никола Спасић 1889. године по пројекту арх. Косте А. Јовановића, као стамбено-трговачка двоспратница. Њен значај и вредности довољно истиче чињеница да је стављена под заштиту као споменик културе 1961. године, а 1979. године утврђена је за културно добро од великог значаја за Републику Србију (Сл. гласник СРС 14/79).
Намена зграде у којој су у приземљу смештене троговине, а спратови одређни становању, идентична је као и код других савремених зграда у Кнез Михаиловој улици. Но док је приземље искоришћено за више продавница, оба спрата чине по један велики стан сложеног садржаја и израз су жеље за репрезентацијом грађанске класе. Ови станови спадају међу највеће и развијеније у Београду тог времена.
Зграда има подрум, приземље, два спрата и високо поткровље. Основе спратова у облику слова П са два подужна тракта у главном делу према Кнез Михаиловој улици и два бочна крила која између себе формирају четвртасто двориште, развијају се ређањем просторија, једне до друге уз дугачке ходнике или балконе са унутрашње стране. Бочна крила формирају се око вертикалних комуникација и са помоћним просторијама чине издвојену функционалну групу. Зграда је грађена масивно у опеци и кречном малтеру. Поред пуних зидова изведених у стандардном материјалу 19. века, у конструкцији су употребљене гвоздене траверзе, а међуспратне површине формирају се на пруским сводовима од опеке, који се опиру на те траверзе. Темељни зидови су дебљине 1 метра, а носећи се крећу од 30 до 80 цм. Степеништа су двокрака и трокрака камена са оградама од ливеног гвожђа. Подкровна конструкција је дрвена, сложеног система вешаљки повезаног са субструкцијама кубета. Материјали употребљени код унутрашњих радова углавном су увезени, подови су од паркетних дашчица или клинкер плочица од фајансе за облогу зидова, а декорације су гибсане.
Композиција и обрада фасада представљају најуспешније решење неоренесансе академске школе у Београду. Главна фасада, са централним и два бочна ризалита, доследно је уравнотежена у симетричној подели са доминантним мотивом централне куполе над средишњим ризалитом. Хармонија свих елемената фасаде постигнута је правилним распоредом декоративне пластике распоређене у чврстом систему вертикалне и наглашено хоризонталне класично компоноване шеме, која јасно тумачи структуру архитектонског корпуса.
Солидност и прецизност којом су изведени сви радови у сагласности су са високим дометом пројекта у целини што истиче ову зграду и њеног пројектанта као највреднији објекат и најзначајнијег архитекту горњег потеза Кнез Михајлове улице.
Данашње стање објекта у погледу промењеног садржаја спратова и изгледа фасада као и доградњом уског тракта у дворишту ремети унеколико квалитете зграде, али су сачувани сви конструктивни обликовани елементи из времена подизања зграде. („Кнез Михаилова улица“, издање Завода за заштиту споменика културе града Београда, аутори Жељко Шкаламера и арх. Зоран Јаковљевић, 1964. године.)
Кнеза Михаила број 37 и Вука Караџића
број 8
Подигнута као једноспратница пре 1876. године, други спрат је дозидан пре 1889. године, а трећи и четврти спрат су дозидани 1961. године. Компонована као угаони објекат на двема улицама развија се од централног мотива затупљеног угла са главним мотивом балкона, а затим нишом на спрату, као осовином композиције, према двема фасадама на Кнез Михајловој и Вука Караџића улицима. Декорација фасада изведена је у неоренесансном стилу са пластичним мотивима без примесе еклектичне стилизације.
Последња доградња нарушила је складност објеката другачијом обрадом и ремећењем постојећег ритма изменом пропорција, мада се настојало ускладити горње са доњим спратовима. („Кнез Михаилова улица“, издање Завода за заштиту споменика културе града Београда, аутори Жељко Шкаламера и арх. Зоран Јаковљевић, 1964. године.)
Кнеза Михаила број 47 (улична и дворишна
зграда),
Николе Спасића број 2 и 2а, Краља Петра број 18
Подигнута на месту једноспратнице 1930. године по пројектима арх. Јосифа Најмана, из средстава Спасићеве Задужбине. Зграда излази на три улице - Кнеза Михаила, Николе Спасића и Краља Петра, и има приземље, четири спрата и таван, с тим што дворишна зграда има приземље, три спрата и таван.
Обликована у ретардираном еклектицизму француског ренесанса са веома разуђеним основама. У конструкцији и обради ове зграде примењени су најновији материјали, бетон и вештачки камен за оплату прочеља. („Кнез Михаилова улица“, издање Завода за заштиту споменика културе града Београда, аутори Жељко Шкаламера и арх. Зоран Јаковљевић, 1964. године.)
