O NAMA - BIOGRAFIJA

NIKOLA S. SPASIĆ
1838. - 1916.

Nikola Spasić, veliki narodni dobrotvor, rođen je 02. novembra 1838. godine u Beogradu.

Početkom 19. veka, bežeći od turskog jarma, mnoge porodice sa juga krenule su ka granici slobodne Srbije. Turci su sprečavali ovakve migracije, pa su porodice veoma dugo putovale, zadržavajući se usput po selima i gradovima. Takav je slučaj bio i sa dedom Nikole Spasića, Stojanom i njegovom porodicom, čije je putovanje do Beograda trajalo skoro dve godine. Na tom putu, u Leskovcu, rođen je i otac Nikolin Spasa Stojanović. U to vreme je bio običaj da sinovi dobijaju prezime prema očevom imenu. Nikolin deda Stojan sa porodicom stigao je u oslobođeni Beograd, negde oko 1807. godine.

Spasićev deda dao je na zanat sva tri sina. Nikolin otac Spasa počeo je učenje abadžijskog zanata kao jedanaestogodišnji dečak, a 1826. godine otvorio je abadžijsku radnju. Oženio se zemljakinjom iz Stare Srbije, Magdalenom, koja je umrla kada je Nikola imao samo četiri godine. Spasa se drugi put oženio Petrijom sa kojom je imao četiri sina i tri ćerke, a nakon smrti Petrije, oženio se udovicom Jelenom, sa kojom je imao jednog sina i dve ćerke.

Nikola Spasić završio je prvi razred gimnazije, ali zbog loše ekonomske porodične situacije, prvo je počeo da uči zanat kod oca. Iz očeve radnje Nikola prelazi kod strica Tase Stojanovića, bakalina na Savi, pa u kožarsku radnju Radovana Barlovca, koja je imala jako razvijene veze sa našim varošima u unutrašnjosti.

Posle petnaest godina provedenih na zanatu Nikola otvara sopstvenu kožarsku radnju „Nikola S. Spasić“, u Vasinoj ulici (1865), koju je kasnije preselio u Knez Mihailovu ulicu. Početni kapital radnje bio je 200 dukata, ali to nije bilo dovoljno, pa je prvi i jedini put u životu pozajmio 500 dukata, od Đoke Jovanovića, brate njegove prve žene Leposave. Nikola je prema Đoki Jovanoviću sačuvao večitu blagodarnost. Kada je kasnije Đoka Jovanović ostao bez igde ičega, Nikola ga je sve do smrti pomagao.

Kožarski poslovi su u to vreme išli veoma dobro. Ne samo srpsko seosko, već i varoško srpsko i tursko stanovništvo nosilo je opanke. Nikola je sam izrađivao opanke i vodio radnju uz veliku pomoć žene Leposave, koja je takođe bila izuzetno vredna i skromna. U nedostatku prostora, opanke je sušio u maloj sobi iza dućana, u kojoj su on i Leposava spavali, ložeći peć noću tokom cele godine, pa čak i u letnjem periodu, trpeći jaru i vonj kože.

Od samog početka u radnji Nikole Spasića znalo se koliko koštaju ruke, materijal i ostali režijski troškovi, a opanci su se prodavali po ceni uvećanoj samo za jedan groš od ukupnih troškova izrade. Cenkanje je bilo isključeno. Zbog kvaliteta i prihvatljive cene, broj prodatih opanaka se stalno povećavao.

Postepeno, uz opančarski zanat, Nikola je jako razvio i trgovinu sa prerađenom kožom i platnom. Prodavao je rifove platna, kao što je prodavao i opanke, uvek po utvrđenoj ceni, po principu zarade od jednog groša po jednom rifu (77,8 cm). Platno je kupovao po selima od seljanki koje su ga izrađivale. Telalin bi najavljivao dan njegovog dolaska, a sam Nikola Spasić bi dolazio kolima sa konjskom zapregom, kupovao na hiljade rifova platna i odmah ih stavljao u kola. Na tim putovanjima kočijašu je bio plaćen obrok i vino u kafani, a Nikola Spasić je pio samo vodu i jeo hranu koju je sa sobom poneo. Prema svim mušterijama ponašao se jednako, a kada bi doterao robu, prebrojao bi mušterije, sabrao količinu rifova koje mušterije traže i ukoliko nije imao dovoljno platna, delio ga je srazmerno zahtevima.

U svom poslovanju Nikola je sav matrijal za izradu opanaka, platno i uopšte sve stvari koje je nabavljao, kupovao za gotov novac, dobijajući na taj način 2-3% „kasa škonto“. Smatrao je da veresiju treba davati svakome ili nikome. U početku robu nije davao na veresiju, a kasnije, počeo je da daje robu trgovcima na kredit, ali uvek u manjim količinama. Gubitak na pozajmicama nije prebacivao onima kojima je pozajmljivao, već sebi što je to činio. Nikada se nije tužakao. Nije voleo lako zarađenu paru. Lutrijske lozove nikada nije kupovao. Verovao je da kada bi na njima nešto dobio, to ne bi bile njegove pare već tuđe „Tuđa para je vatra u mojoj slami. Šta mi to treba?“ Više je voleo da duže drži pare u bankama na štednji, nego da se upušta u nesigurne „akcionarske avanture“.

Ni za vreme srpsko-turskih ratova (1876-1878) radnja Nikole Spasića nije prestajala sa radom. U Prvom srpsko-turskom ratu Nikola Spasić učestvovao je kao redov konjanik, a za vreme Drugog srpsko-turskog rata prvi i jedini put u životu radio je sa državom i izliferovao je državi 25.000 pari opanaka za vojsku.
Nikola Spasić nije poslovao sa inostranstvom.

Osnovni moto Nikole Spasića bio je: „Radi i štedi, štedi i radi“. Mlađima je često govorio: „Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto na stranu, nek se nađe zlu netrebalo, niko ne zna šta nosi dan a šta noć.“

U želji da lično vodi i kontroliše sve razgranatije poslove, Nikola Spasić je radio po ceo dan, pa je uz urođenu štedljivost i veoma skroman način života, paru po paru, stekao veliko bogatstvo. Kada ga je jedan prijatelj zapitao: „Odkud tolike pare?“ Nikole je odgovorio: „Pa vidiš brate da radim, jednako radim. Zar može čovek neimati para kad radi?

Uživao je ugled ne samo bogatog trgovca, već i čestita i mudra čoveka. Njegovo mišljenje o raznim pitanjima se tražilo i uvažavalo.

Najviše je voleo da bude u spostvenoj kući, retko je izlazio u kafane. Iako je lično bio veoma skroman, bio je veliki esteta, što se vidi iz građevina koje je sazidao i zaveštao, a koje imaju lepa obeležja i spolja i iznutra. U to vreme ukrašavanje zgrada u Beogradu smatralo se za nepotreban luksuz.

Nikola Spasić prestao je da se bavi poslovima 1899. godine.

Ženio se tri puta. Prvi put 1864. godine sa Leposavom, sestrom Đoke Jovanovića, poverenikom Miše Anastasijevića, neposredno pre otvaranja svoje prve radnje. Posle šest godina supruga Leposava umire bez poroda. Drugi put oženio se 1873. godine Stankom-Cajom, ćerkom Lazara Milojkovića, abadžije iz Beograda, koja je je preminula 1903. godine, takođe bez poroda. Treći put oženio se 1907. godine sa Anastasijom-Nakom, ćerkom počasnog konzula Lujanovića u Oršavi.

Nikola je prvo sazidao kuću u Dobračinoj ulici, koju je ubrzo prodao i kupio plac u Knez Mihailovoj ulici broj 33. Na ovom placu podigao je parter i dva sprata 1889. godine.

Nešto docnije kupio je kuću, parter i sprat, na uglu Knez Mihailove i Vuka Karadžića i dozidao još jedan sprat.

Godine 1910. Spasić je kupio još jednu kuću u ulici Kneza Mihaila broj 19. Zgrada je tada imala samo parter i sprat iz Knez Mihailove ulice i veliko dvorište koje je izlazilo na Obilićev venac broj 17. Na celom ovom kompleksu 1913. godine, Nikola je podigao novu zgradu koja izbija na dve ulice i sastoji se od partera, dva sprata i jednog velikog pasaža, prvog po hronološkom redu u Beogradu.

Radnja Nikole Spasića bila je preko puta zgrade „Sloga“ i on je od početka rada želeo da ovo imanje kupi. Imanje i zgrada bili su svojina kneza Aleksandra Karađorđevića. Po progonstvu kneza Aleksandra država je celo ovo imanje konfiskovala, a docnije prodala akcionarskom društvu „Sloga“ po kome je i zgrada dobila ime. U zgradi je bila „Beogradska kasina“ u kojoj se skupljao najotmeniji beogradski svet, priređivane su zabave i predavanja. Pred Balkanski rat Nikola je kupio ovo imanje i time ostvario svoj dugogodišnji san.

Upravni odbor njegove Zadužbine srušio je staru zgradu „Sloga“ i 1930. godine podigao veličanstvenu palatu koja izlazi na tri ulice Knez Mihailovu, Kralja Petra i Nikole Spasića.

Još za života Nikola Spasić izdvajao je znatne sume novca radi pomoći srpskom narodu.

Sagradio je Hram Sv. Velikomučenika Trifuna na Topčiderskom groblju (1903. godine), Đačko sklonište (1908. godine) u dvorištu Palilulske osnovne škole u Beogradu i plaćao sve troškove njegovog održavanja i stanovanja siromašnih učenika.

U prostorijama Uprave monopola (1912. godine) otvorio je bolnicu za 50 ranjenika. O svom trošku nabavio je postelje, posteljni pribor, lekove i sav materijal kojim jedna dobro uređena bolnica treba da raspolaže. Hrana za ranjenike u bolnici spremala se u njegovoj sopstvenoj kući pod nadzorom njegove supruge Nake, koja je bila i glavna bolničarka. Mnogo ranjenike je i finansijski pomogao. Kada je iz Spasićeve bolnice izašao i poslednji ranjenik, Nikola je sav bolesnički nameštaj i sav lekarski materijal poklonio srpskom Crvenom krstu. Za svoja zalaganja i rad u bolnici Anastasija-Naka odlikovana je Krstom milosrđa.

Prvo crkveno zvono, koje je iz slobodne Srbije otišlo na Jug, poslao je volovskim kolima Nikola Spasić u Prizren. Milka Vulović, praveći se bolesna, ležala je na ovom zvonu, sakrivenom u slami, da ga Turci ne pronađu. Nikola Spasić, ne samo u Prizren, već i u druga mesta, slao je crkvena zvona, prilične novčane sume, crkvene knjige, putire, krstove, odežde i mnoge druge stvari.

Devedesetih godina 19. veka Nikola Spasić otkupio je i deo srpskog duga inostranstvu, pa se to može smatrati jednom od prvih donacija za razvoj Srbije.

Svu svoju imovinu, nepokretna imanja u ulici Kneza Mihaila broj 19 i Obilićev venac broj 17, Kneza Mihaila broj 33 i Đure Jakšića broj 1 i zgradu „Sloga“, koju je Upravni odbor kasnije srušio i podigao novu u ul. Kneza Mihaila broj 47, Nikole Spasića 2 i 2a i Kralja Petra broj 18, gotov novac, akcije i obveznice, zaveštao je srpskom narodu, svojeručnim testamentom od 09. 02. 1912. godine, kojim je osnovao Zadužbinu Nikole Spasića. Smatra se da je vrednost imovine Zadužbine Nikole Spasića, u to vreme bila približna vrednosti Nobelove fondacije.

Označenim testamentom ostavio je supruzi Anastasiji-Naki letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu u svojinu, udovičko uživanje, doživotno besplatno korišćenje stana u kome su stanovali, kao i pravo korišćenja još tri stana u porodičnoj kući u ulici Kneza Mihaila broj 33, s tim da sva ova prava ima samo do njene eventualne udaje. Svojoj rodbini zaveštao je zanemarljivo male sume novca.

Smatra se da je njegova poslednja supruga Naka najviše uticala na Nikolu Spasića da osnuje zadužbinu, pa zato i ne čude njene reči, kada su joj prijatelji i advokati savetovali da kod suda traži svoje zakonsko pravo i ospori testament, naglasila: „Spasićeva želja je zakon za ceo svet, pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu?

Ukazom kralja Aleksandra I odobren je rad Zadužbine Nikole Spasića: „Mi, Aleksandar I po milosti božijoj i volji narodnoj, Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, na predlog Našeg Ministra Prosvete u dogovoru sa Državnim Savetom i na osnovu čl. 3 Zakona o zadužbinama, odobravamo: Da se osnuje zadužbina pod imenom: „Zadužbina Nikole Spasića za podizanje bolnica i doma za sirote iznemogle srpske građane i na opšte privredne ciljeve“. Naš Ministar Prosvete neka izvrši ovaj ukaz. 04. decembra 1922. god. u Beogradu. Potpis Kralja Aleksandra i potpis Ministra Prosvete“.

U poznim godinama Nikola Spasić se sa suprugom, zbog ratnih zbivanja, povlači iz Beograda u izbeglištvo. U Kruševcu 24. avgusta 1915. godine, diveći se nacionalnom otporu našeg naroda i herojskoj slavi naše vojske, osnovao je Zadužbinu „Dom srpskog narodnog invalidskog fonda Sveti Đorđe - Zadužbina Nikole Spasića“ poklonivši svoje nepokretno imanje i zgradu u ulici Kneza Mihaila broj 37 i Vuka Karadžića broj 8. Time je izmenio tačku 7. Testamenta iz 1912. godine, kojim je ovu zgradu ostavio sinovcu Nikoli S. Spasiću.

Ukazom Naslednika Prestola kralja Aleksandra I odobren je rad Zadužbine Nikole Spasića: „U ime NJ. Veličanstva Petra I, po milosti božijoj i volji narodnoj, Kralja Srbije, Mi, Aleksandar Naslednik Prestola, na predlog Našeg Ministra Prosvete i Crkvenih Poslova, u dogovoru sa Državnim Savetom i na osnovu čl. 3 Zakona o zadužbinama, odobravamo: Da se osnuje zadužbina pod imenom „Dom srpskog invalidskog fonda Sveti Đorđe - Zadužbina Nikole Spasića.“ Naš Ministar Prosvete neka izvrši ovaj ukaz. 14. septembar 1915. god. u Nišu. Potpis Naslednika Kralja Aleksandra i potpis Ministra Prosvete i Crkvenih Poslova, Ljub. M. Davidović“.

Nastavljajući put u izbeglištvu, Nikola Spasić sa suprugom, napušta otadžbinu i stiže u Grčku, a po izbijanju revolucije u Grčkoj protiv kralja Konstantina, iz Pireja kreće na Krf. Posle samo tri dana boravka na Krfu, preminuo je 28. novembra 1916. godine. Privremeno je bio sahranjen na Krfu, a čim su prilike dozvolile, aprila 1923. godine, prenet je u Beograd i svečano sahranjen na Topčiderskom groblju, u Hramu Sv. Velikomučenika Trifuna, koji je kao svoju zadužbinu podigao za života.

Nikola Spasić je od 1896. godine, pa sve do smrti, bio član Upravnog odbora Narodne banke. Od 1899. godine, pa do smrti, bio je predsednik Upravnog odbora Prometne banke, a od 1913. godine bio je predsednik Osiguravajućeg društva Srbije. Duže vreme bio je opštinski odbornik, narodni poslanik za grad Beograd, kao i predsednik Humanog društva „Kralj Dečanski“.

Odlikovan je Takovskim krstom IV stepena i ordenom Svetog Save III stepena.

U Beogradu, 22. juna 2010. godine

Adv. Vojin Đekić
predsednik Upravnog odbora
Zadužbine Nikole Spasića

Bibliografija:

  1. Spomenica Nikole Spasića, izdanje Zadužbine Nikole Spasića, 1931. godine.
  2. Privredni letopis Zadužbine Nikole Spasića, knjiga 1, izdanje Zadužbine Nikole Spasića, 1936. godine.
  3. Privredni letopis Zadužbine Nikole Spasića, knjiga 2, izdanje Zadužbine Nikole Spasića, 1937. godine.
  4. Privredni letopis Zadužbine Nikole Spasića, knjiga 3, izdanje Zadužbine Nikole Spasića, 1938. godine.
  5. Darivali su svome otečestu, Mira Sofronijević, Beograd, 1995. godine.